Дисциплина је важна, али и много боља када је без драме. Често је повезујемо са кажњавањем. Међутим, она није казна и не значи игнорисање. Дисциплина је прилагодљивост, граница, доследност и повезивање са децом у циљу развоја мозга односно његових структура које нам помажу да доносимо “адекватне” одлуке.

Дисциплина је основа свега. Волети своју децу и давати им оно што им је потребно значи постављати јасне и доследне границе, али исто тако и висока очекивања за њих. Све то, помаже им да постигну успех у везама, као и у другим областима живота.

Адекватна дисциплина зависи од везе између одраслих и детета, испуњене љубављу и поштовањем. Када је реч о дисциплини, она не би требало да укључи претње или понижавање, наношење физичког бола, плашења деце или стварање осећања да им је одрасла особа непријатељ. За све укључене, она би требало да буде представник сигурности и брижљивости.

Она има за циљ да подучава. Пожељно је користити ситуације у којима је потребна дисциплина како бисмо развијали вештине с намером да деца могу боље да се понашају у садашњости, али и да доносе боље одлуке у будућности.

Оно што би прво требало да урадите када приступате дисциплини, јесте да обратите пажњу на њихове емоције. Уколико се деца лоше понашају, то је углавном зато што не могу добро да се носе са јаким емоцијама и још увек немају развијене вештине да доносе добре изборе. Зато је важно обратити пажњу на емотивно искуство и на понашање.

Када су деца најузнемиренија или имају изливе беса, управо тада смо им најпотребнији. Тада је важно да им покажемо да смо уз њих и да ћемо бити чак и у ситуацијама када понашање није очекивано. На тај начин стварамо поверење и осећање сигурности код деце.

Понекад треба бити стрпљив, док деца не буду спремна да уче. Ако су деца узнемирена или ван контроле, то је најгори тренутак да покушавате да их научите. Оно што је тада важно је да им помогнемо да се смире, како би успоставили контролу и боље се понашали.

Помоћи ћемо им да буду спремна да уче тако што ћемо се са њима повезати. Пре него што преусмеримо њихово понашање, ми се са њима повезујемо и пружамо им утеху тако што уважавамо њихова осећања и имамо много емпатије.

Након повезивања, следи преусмеравање. Деца, када осете ту повезаност са нама, биће спремнија да уче. На тај начин, можемо да их преусмеримо и да заједно разговарамо о њиховом понашању.